Доња Локошница поново у црвеном: 20. „Дани паприке“ прославили најпознатији бренд лесковачког краја

Доња Локошница је и овог септембра показала зашто је називају „црвеним селом“. Хиљаде низова паприке окачених по кућама, помоћним објектима и оградама поново су обојиле село, а у петак су одржани јубиларни, 20. „Дани паприке“, познати и као Паприкаријада. Манифестација већ две деценије окупља произвођаче и мештане око производа који је постао један од препознатљивих симбола лесковачког краја.

Паприка овде није само пољопривредна култура. Она је део свакодневице, породичне традиције и препознатљивог изгледа села. Почетком јесени домаћинства нижу паприке иглом и концем, а венци потом данима стоје изложени сунцу и ваздуху. Управо тај призор годинама привлачи пажњу посетилаца и представља једну од најнеобичнијих слика лесковачког поднебља. Туристичка организација Србије наводи да се у Доњој Локошници аутохтона сорта паприке „козји рог“ гаји више од два века, док се вештина брања, низања и сушења преноси са старијих на млађе генерације.

Паприка се у Јабланичком округу гаји на око 2.100 хектара

Према подацима Пољопривредне саветодавне и стручне службе, паприка се у Јабланичком округу производи на око 2.100 хектара, а око 70 одсто укупне производње одвија се на подручју Лесковца. Приноси се крећу од 25 до 30 тона, док у пластеничкој производњи могу достићи и 50 тона.

Када се говори о Доњој Локошници, ипак, пажња није само на количини. Посебност је у традиционалном начину производње и специфичној сорти која је деценијама везана за ово село.

Није случајно што су паприка и њена прерада постале део локалног идентитета. Сушена се користи за добијање млевене и туцане паприке, а део рода остаје у сувим низама. Раније је РТС бележио да се у селу паприка производила на стотинама хектара и да су од њене прераде живела бројна домаћинства.

Традиција која се преноси са генерације на генерацију

Посебан део „Дана паприке“ представља традиционално такмичење у низању паприке. То умеће можда делује једноставно док се гледа са стране, али у Локошници има статус праве вештине. Од избора плодова, преко припреме и пробијања, па до равномерног низања, све захтева искуство и брзе руке.

Зато манифестација није само прилика да се представи пољопривредни производ. Она чува и начин рада који је у овом селу део породичне традиције.

Управо је то један од разлога због којих Доња Локошница сваке јесени привлачи посетиоце. Црвени венци који прекривају фасаде дају селу изглед који се мало где може видети. Туристичка организација Србије овај призор издваја као један од препознатљивих мотива јесени у лесковачком крају.

Подстицаји за пољопривреднике

Градоначелник Лесковца Горан Цветановић истакао је да лесковачка котлина има значајан потенцијал за пољопривредну производњу и да локална самоуправа део средстава враћа произвођачима кроз подстицаје.

Према његовим подацима, од 2013. до краја 2025. године пољопривредницима је исплаћено око 532 милиона динара, кроз 12.066 уговора о подстицајним средствима. За ову годину поднета су 1.332 захтева, за која је планирана исплата од 83,7 милиона динара. Како је навео, кроз одговарајуће мере пољопривредницима се рефундира део улагања у опрему, прикључну механизацију и бушење бунара.

Поред директне подршке произвођачима, Град Лесковац издваја и средства за промоцију локалне пољопривреде. За организацију манифестација посвећених производима по којима је крај препознатљив – од јагоде и вишње до паприке, кромпира и Тракторијаде – издвојено је 2,5 милиона динара.

Од њиве до препознатљивог бренда

Пут паприке из Доње Локошнице не завршава се бербом. Она наставља да живи кроз сушење, млевење, припрему зимнице и бројне производе који су део домаће кухиње.

Зато „Дани паприке“ имају двоструку улогу. Са једне стране, промовишу пољопривреду и произвођаче. Са друге, чувају слику села и традицију која је временом постала туристичка атракција.

У Доњој Локошници то се најбоље види у септембру. Куће поново добијају црвене „фасаде“, дворишта миришу на сушену паприку, а посао који су радиле генерације настављају и данашњи домаћини.

Двадесета Паприкаријада зато није само јубилеј једне манифестације. Она је потврда да један пољопривредни производ може да постане део идентитета читавог места – и да се традиција најбоље чува онда када се и даље живи.