Адолесценција и значај медијске писмености
Адолесценција представља период одрастања у коме млада особа постепено прелази из детињства у свет одраслих. То је време бројних физичких, хормоналних, емоционалних и психолошких промена, због чега адолесценти могу бити посебно осетљиви на утицаје који долазе из њиховог окружења. Важну улогу у том периоду имају вршњаци, али све значајније место заузимају и различити медији, нарочито дигиталне платформе и друштвене мреже.
Једна од важних карактеристика овог развојног периода јесте постепено формирање способности за апстрактно и критичко размишљање. Управо због тога адолесценте треба подстицати да не прихватају сваку информацију као истиниту, већ да се запитају ко је њен аутор, одакле она долази, када је објављена и са којом намером. Једноставна питања попут „ко?“, „шта?“, „када?“, „где?“ и „зашто?“ могу бити добар почетак за развијање истраживачког приступа и критичког односа према медијским садржајима.
Деца и млади данас одрастају уз дигиталне медије. Мобилни телефони, друштвене мреже, интернет портали, различите апликације и платформе постали су део њихове свакодневице. Иако се млади веома брзо сналазе у коришћењу технологије, познавање начина функционисања неког уређаја или апликације не значи аутоматски и разумевање садржаја који се путем њих пласирају. Деца су радознала и лако усвајају оно што виде, па је зато неопходно да им одрасли помогну да направе разлику између поузданих и непоузданих информација.
Утицај медија на адолесценте може бити и позитиван и негативан. Медији могу пружити бројне могућности за образовање, информисање, комуникацију и развијање различитих интересовања. Са друге стране, млади могу бити изложени дезинформацијама, непримереним садржајима, притиску вршњака, као и нереалним представама о изгледу и начину живота. Посебно је приметно да адолесценти понекад постају преокупирани својим физичким изгледом под утицајем фотографија, реклама, инфлуенсера и садржаја који се свакодневно појављују на интернету.
Због тога је разговор између деце и одраслих од великог значаја. Родитељи не би требало само да контролишу шта њихова деца гледају и читају, већ и да покушају да разумеју како млади доживљавају одређени садржај. Када дете има поверење у родитеља или наставника, лакше ће поставити питање, изнети недоумицу или указати на нешто што му није јасно. Отворена комуникација тако постаје један од најважнијих начина за развијање одговорног односа према медијима.
Добар пример представља четрнаестогодишњи Огњен, ученик осмог разреда, који мобилни телефон види као саставни део свакодневног живота. Поред друштвених мрежа, информације проналази на различитим порталима и интернет страницама. Ипак, свестан је да интернет носи и одређене опасности, о чему разговара са својим родитељима. Њихова укљученост му омогућава да самостално користи различите апликације, али и да буде свестан тога да није све што прочита на интернету нужно тачно.
Сличан приступ има и породица шеснаестогодишњег Лазарa. Његови родитељи настоје да прате његова интересовања и активности у дигиталном окружењу. Разговор о медијима понекад укључују и његове другове, па заједно гледају вести и разговарају о њима. На тај начин одрасли не добијају само увид у то шта млади прате, већ могу да чују и њихова размишљања и ставове.
Медијска писменост, међутим, не треба да буде само обавеза породице. Како се све више наставе и образовних садржаја премешта у дигитално окружење, значајну улогу имају и школе и наставници. Ученицима је потребно показати како да провере извор информације, упореде различите податке и препознају садржај који може бити нетачан или обмањујући. Наставници и сами морају да прате развој технологије и нове начине комуникације како би могли адекватно да помогну ученицима.
Учење медијске писмености требало би да почне још у детињству. Као што деца постепено уче да ходају, говоре, читају или возе бицикл, тако треба да уче и како да безбедно и одговорно користе медије. При томе учење не мора увек бити формално. Деца најлакше усвајају знања кроз игру, разговор и истраживање, па дигитални садржаји могу истовремено бити занимљиви и образовни.
Један од изазова са којима се родитељи сусрећу јесте и сопствено прилагођавање новим технологијама. Није довољно очекивати од деце да разумеју дигитални свет ако одрасли нису спремни да уче заједно са њима. Пример родитеља који није одмах умео да користи дигиталну учионицу свог детета показује колико је важна сарадња породице и школе. Организовање обука за родитеље може бити користан начин да се и они упознају са технологијама које њихова деца свакодневно користе.
Појам писмености данас далеко превазилази способност читања и писања. Савремено друштво захтева познавање различитих облика комуникације, употребу дигиталних алата и способност разумевања медијских порука. Медијски писмена особа не уме само да пронађе информацију, већ зна да процени њену поузданост, разуме контекст у коме је настала и одговорно се односи према њеном садржају.
Посебно је важно научити младе да се одговорно понашају и према другим људима у дигиталном простору. Интернет омогућава да велики број људи види, коментарише и дели садржаје, због чега начин комуникације и поштовање других постају важан део медијске писмености. Млади треба да разумеју да и њихово понашање на интернету оставља последице и да слобода изражавања подразумева и одговорност.
Није могуће децу заштитити од сваке информације или научити их да препознају баш сваки проблем који се може појавити у дигиталном окружењу. Ипак, могуће је развити код њих навику да постављају питања, проверавају изворе и траже помоћ када нису сигурни. Управо развијање критичког и истраживачког начина размишљања представља један од најважнијих корака ка медијској писмености.
Зато медијска писменост није само способност коришћења савремене технологије, већ вештина неопходна за сналажење у свету препуном информација. Уз подршку родитеља, наставника и других одраслих, деца и адолесценти могу научити да медије користе промишљено, безбедно и одговорно. Циљ није да се млади удаље од медија, већ да науче како да их разумеју, критички процењују и користе на начин који им може користити у образовању и свакодневном животу.
Текст је део пројекта „Медијска писменост за све генерације“ који је суфинансиран од стране Општине Лебане. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
