Црнотравски мајсторски печат: „Код нас не сме бити грешке и мора бити најбоље“

Црна Трава је деценијама позната по својим неимарима, зидарима и мајсторима који су, трбухом за крухом, одлазили далеко од родног краја, али су за собом остављали оно по чему се један човек најбоље памти – добро урађен посао. Црнотравски мајстори градили су широм некадашње Југославије, а њихов рад посебно је видљив у Београду, али и у бројним другим градовима и крајевима.

За многе Црнотравце грађевина није била само занимање. Била је породична традиција која се преносила са генерације на генерацију, знање које се стицало од најранијег детињства и занат који је одређивао живот читавих породица. Један од оних који сведоче о тој традицији је Станиша Рајковић, који је грађевински занат учио од оца и стричева.

„У породици Рајковић бављење грађевином је породично, буквално сви мушкарци се тиме баве. У тај посао сам се упутио још од малих ногу, тата и стричеви су ме учили занату, а и мене је то занимало. Желео сам да будем бољи од њих. Сећам се да сам први пут по нешто радио са 12 година. Највише сам научио касније управо од стрица док смо радили по хрватском приморју, тад је тамо било много посла. Радили смо у Пули, Задру, Сплиту, Шибенику… Ту су Црнотравцу оставили трага, наравно и у Београду највише.“

село Добро Поље у којем је Станиша Рајковић рођен

У причама о црнотравским мајсторима посебно место има углед који су стекли својим радом. Њихово име временом је постало својеврсна гаранција квалитета, а реченица да је неку кућу или објекат радио Црнотравaц и данас има посебну тежину.

„Црнотравци су поносни на своје порекло, ми смо по старој Југи радили свуда и свуда нас бије добар глас. Сви могу да зидају и раде овако и онако, али код нас не сме бити грешке и мора бити најбоље. И дан-данас се каже, на пример, то и то је зидао Црнотравaц – то онда има посебну тежину. И људи су спремни, када, на пример, зидају кућу, да плате и више за доброг Црнотравца, јер желе да буде добро урађено, сигурно и квалитетно, јер је то ипак дом за ту породицу.“

Грађевински занат је, осим угледа, генерацијама обезбеђивао егзистенцију. Црнотравски мајстори одлазили су на рад далеко од својих кућа, али је питање рада и сигурности у старости било једнако важно као и сама зарада.

споменик Црнотравцу неимару, на уласку у Црну Траву ,у знак поштовања врсним зидарима и тесарима који су напустили свој крај

„Ми смо добро зарађивали од тог посла, али најважније је било да будемо пријављени. Знате и сами, у грађевини се до скоро много радило на црно. То је за то занимање јако важно, да би у старим данима имали од чега да живимо. Ко је, на пример, добијао занатско писмо, ту је било то и нацртано симболички – ко плаћа порез, у старости лепо живи.“

Иако се црнотравско неимарство често повезује са препознатљивим стилом градње, Рајковић истиче да суштина није у посебној техници или форми, већ у знању, дисциплини и поштовању заната. За њега је управо то највећа вредност црнотравских мајстора.

„Нема ништа специфично у стилу градње код Црнотраваца, у грађевини нема импровизације. Наша највећа вредност је знање – нема фушераја, има да се ради како правила заната кажу. Ми Црнотравци можда нисмо сви школовани факултетски за грађевину или архитектуру, али често знамо практично и више од неких који заврше факултет. Не потцењујем никог, али у пракси смо ненадмашни. Ми то једноставно знамо.

Туга је што се овим послом све мање људи бави, слабо млади хоће да раде и уче практично, иако су сад дневнице и зараде добре. Недавно је ту у близини мог места била грађена црква, иако је била добро испројектована, нико није знао да озида куполе, мене су звали, ја сам то, наравно, знао и урадио.“

Тај пример можда најбоље показује колико је практично знање важно и колико би његовим нестанком могао да буде изгубљен део традиције која је деценијама стварана. Занат се не учи само из књига. Он се преноси гледањем, радом, исправљањем грешака и годинама проведеним уз искусније мајсторе.

А иза приче о црнотравским мајсторима није само историја једног заната. То је и прича о људима који су одлазили из свог краја, градили туђе домове и градове, а истовремено настојали да не прекину везу са местом из којег су потекли.

„Највећа трагедија тог места је што има мало становника, али ево, ја сам обновио кућу мојих предака, моји рођаци исто желе то да ураде и многи су то већ урадили, а и захваљујући друштвеним мрежама остао сам у контакту са својим комшијама, школским друговима, без обзира што нас је управо тај зидарски посао одвео на различите стране света.“

Приче попут Рајковићеве показују да су црнотравски мајстори много више од назива за једно занимање. Они су део историје Црне Траве и Србије, људи чије су руке остављале траг на кућама, црквама и другим објектима широм земље.

Њихов највећи капитал није био само у алату који су носили са собом, већ у знању које су наследили од очева и стричева и које су преносили својим синовима и млађим мајсторима. Управо зато очување приче о црнотравским неимарима није само чување успомене на прошлост, већ и подсећање на вредност заната, рада, одговорности и знања које се стиче искуством.

Јер, када се каже да је нешто радио Црнотравaц, како сведочи Станиша Рајковић, то и данас није само податак о томе ко је зидао – већ својеврстан печат квалитета.

 Библиотека као чувар традиције и идентитета

У малој брдско-планинској вароши, каква је Црна Трава, библиотека није само место у којем се позајмљују и чувају књиге. Она је простор у којем се сусрећу прошлост и садашњост, чувају успомене, бележе приче мештана и новим генерацијама приближава наслеђе њихових предака.

Посебно место у том послу има Општинска библиотека „Сестре Стојановић“, која кроз бројне програме настоји да сачува културни идентитет овог краја. Једна од најзначајнијих манифестација која је израсла управо из те потребе јесте „Црнотравска ората“, окупљање завичајних аутора које се одржава сваког јула.

О идеји која је довела до оснивања ове манифестације, али и о начинима на које библиотека чува књиге, фотографије, предмете и сведочанства о животу Црнотраваца, говори директорка библиотеке Александра Цветковић.

„Општинска библиотека „Сестре Стојановић“ Црна Трава је једина институција културе на територији општине Црна Трава, а то носи велику одговорност, али и обавезу да сачува традицију и историју ове мале, брдско-планинске вароши. Традиција и историја Црне Траве је наше највеће богатство и величина, без обзира на тренутно мали број становника и мала финансијска средства која се за нас опредељују.Уз огромну подршку локалне самоуправе и њених челника, уз сарадњу са свим институцијама које постоје на локалу, наша библиотека се свим силама труди да сачува корене, традицију, културни идентитет свог завичаја. Ко би то боље урадио од људи који су љубитељи пера и лепе писане речи? Нико.То је био наш покретач да организујемо једну манифестацију која ће на најбољи могући начин отргнути историју Црне Траве од заборава. Тако је 2020. године настала „Црнотравска ората“, скуп завичајних аутора.

Од тада па надаље, сваке године у току јула месеца, велики број оних који су пореклом или љубављу везани за наш крај долазе и говоре своју прозу, поезију, анегдоту, представљају своја животна дела, поклањају своја, али и друга издања и обогаћују наш библиотечки фонд.

Већ шести пут заредом ове године, 20. јула, организована је 6. „Црнотравска ората“, која је окупила преко 20 завичајних аутора који се радо одазивају нашем позиву. Сваке године имамо пар нових аутора који су пореклом из Црне Траве или су у својим књигама писали о њој, а сви они који су једном били обавезно дођу и наредне године.Међу завичајним ауторима који су тог дана наши гости су и позната имена српске књижевности и културе, велики доктори наука и инжењери, познати лекари, аутори стручне литературе из различитих области, али и аматери, они који, како кажу, пишу „за своју душу“.Свако од њих обавезно „нешто изорати на нашки“, да се не заборави прошлост и да све остане у духу традиције и дијалекта нашег краја. Отуда је и сам назив ове манифестације „Црнотравска ората“, Црнотравска прича.Веома сам поносна на такав један дан у нашој Библиотеци у малој Црној Трави.“

Посебно место у очувању завичајне баштине има и библиотечки фонд. Поред књига које су доступне читаоцима, у библиотеци се чува и посебан завичајни фонд, а значајан део прошлости Црне Траве представљен је и кроз Етно собу „Сестре Стојановић“.

„Библиотека, као што сам већ напоменула, је „кућа културе“ наше општине. Библиотека има фонд од преко 28.000 књига у својим полицама, од чега преко 600 чине завичајни фонд.У саставу ње ради и Дом културе са салом за све манифестације, промоције, седнице, конференције, приредбе, представе, са 130 места за седење. Од пре пар година, наша кућа културе добија и своју Етно собу „Сестре Стојановић“.Уз помоћ Министарства културе РС и наше локалне самоуправе, који су препознали и подржали наш рад, пројектом „Седењка чекајући печалбара“ добили смо етно простор, собу у којој оживљавамо нашу прошлост и чувамо традицију.Кроз експонате које смо на поклон добили од мештана и организација из наше општине, створили смо кутак у коме се могу видети стара оруђа и алати, кухињски предмети и народна ношња. Може се видети и тачно замислити слика некадашње куће и амбијента, домаће радиности које су биле актуелне у прошлости.Фокус је на жени Црнотравки која је остајала у кући са децом и обавезама које носи домаћинство, док је супруг био одсутан јер је морао да „печали“ како би се преживело. Иако је фокус на жени из давних времена нашег краја, има дела који је посвећен и мушкарцу, Црнотравцу, печалбару, дунђеру, мајстору.Има алата и оруђа које је користио како би прибавио новац за своје најмилије далеко од родне куће. Такође, у нашој етно соби могу се наћи стара документа и фотографије које су сачуване и делом преузете из некадашњег музеја СУБНОР-а Црна Трава, који не ради више деценија, тако и од физичких лица, потомака.Такође, ту је и стална поставка изложбе грађевина које се налазе у Београду, а које су градили Црнотравци.“

Овакви простори имају посебан значај јер младима омогућавају да прошлост не упознају само кроз књиге и приче, већ и кроз предмете које су користили њихови преци. Управо је Етно соба, према речима Александре Цветковић, допринела већем интересовању најмлађих за историју завичаја.

„Од како је отворена Етно соба, слободно могу рећи да се интересовање младих повећало, да су се деца заинтересовала за старе предмете и експонате, причала о предметима које имају у кућама својих предака, чак и доносила експонате.

Углавном, могу рећи да је тај простор у коме прошлост Црне Траве оживљава подстакао младе да се заинтересују за своју историју и прошлост.“

Очување завичајне баштине у Црној Трави тако постаје више од чувања старих књига, фотографија и предмета. То је начин да се сачувају приче о људима који су градили, печалили, стварали и остављали траг далеко од свог родног краја, али и да се њихово искуство пренесе генерацијама које долазе.

„Црнотравска ората“, Етно соба „Сестре Стојановић“ и завичајни фонд библиотеке представљају различите начине да се један крај сачува од заборава. Јер, како показује рад ове установе, културно наслеђе најбоље живи онда када се о њему говори, пише, истражује и када га млади препознају као део сопственог завичаја.

текст Милена Божић

фото приватна архива Станише Рајковић, Библиотека „Сестре Стојановић“

Текст је део пројекта „Корени који трају“ суфинансиран од стране Општине Црна Трава. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.