Медијска писменост у времену дигиталних изазова и вештачке интелигенције

Начин на који данас долазимо до информација значајно се разликује од онога на који су се вести и знање преносили пре само неколико деценија. Интернет, друштвене мреже и нове технологије омогућили су да готово свака информација буде доступна за свега неколико секунди. Ипак, лак приступ садржају не значи нужно и способност да се тај садржај правилно разуме и процени.

Управо због тога медијска писменост постаје једна од најзначајнијих вештина савременог човека. Она подразумева способност да се информација прочита са разумевањем, сагледа њен контекст, процени њена поузданост и направи разлика између чињеница, ставова, манипулације и нетачних тврдњи.

Темељ за развој таквих способности ипак се гради много раније – кроз читалачку писменост. Разумевање прочитаног текста, повезивање нових података са већ стеченим знањем и способност самосталног закључивања представљају предуслов за критички однос према медијским садржајима.

О значају одговорног односа према информацијама говори се већ деценијама. Медијско образовање и медијска писменост постали су део ширег концепта медијске културе, чији је циљ да појединцу омогући да се активно и одговорно сналази у медијском окружењу. Од Декларације о медијском образовању из 1982. године, ова област се мењала упоредо са развојем технологије, али је њена основна идеја остала иста – право човека да буде информисан путем тачних, разумљивих и поузданих садржаја.

Значај овог права препознају и најважнији међународни документи, међу којима су Повеља Уједињених нација о људским правима, Европска конвенција о заштити људских права и основних слобода, као и Конвенција Уједињених нација о правима детета. Посебно је важно што се у контексту најмлађих све више наглашава улога медијског образовања.

Иако свест о потреби медијске писмености постепено расте, савремено медијско окружење доноси бројне проблеме. Количина информација је огромна, њихова брзина ширења све већа, а граница између професионалног новинарског садржаја и непроверених објава на интернету често није довољно јасна.

Новинарка Тамара А. указује управо на ту одговорност медија:

„Улога медија требало би да буде да грађанима пружају тачне, проверене и објективне информације. Када се, међутим, објављују непроверени садржаји или када различити извори нуде потпуно супротне податке, грађанима постаје све теже да процене шта је поуздано. Иако истраживања показују да већина одраслих информације из медија прати свакодневно и више пута током дана, и даље је недовољно развијена способност препознавања непоузданих и нетачних садржаја.“, истиче Тамара.

Ако одрасли имају потешкоћа у процени онога што читају и гледају, још значајније питање односи се на децу и младе, који одрастају уз екране и дигиталне платформе. Њихов контакт са технологијом почиње све раније, па се питање безбедног и одговорног коришћења медија више не може посматрати само као задатак школе.

Породица и образовне установе имају важну улогу у том процесу. Деци је неопходно пружити знање, али и научити их да постављају питања, проверавају оно што виде на интернету и не прихватају сваку информацију као чињеницу.

Психолог Мина О. посебно скреће пажњу на време које деца проводе у дигиталном окружењу:

„Време које деца и млади проводе уз екране постаје све значајнија тема за родитеље. Дигитални садржаји су све присутнији у њиховој свакодневици, па се често дешава да више времена проводе у виртуелном него у непосредном окружењу. Због тога је важно да деца развијају способност критичког размишљања, али и да од најранијег узраста уче како да медије и дигиталне технологије користе одговорно и безбедно“, наглашава психолог Мина О.

Посебан изазов у оваквом медијском окружењу представља појава вештачке интелигенције. Алати засновани на овој технологији више нису резервисани за научне лабораторије или далеку будућност. Они су већ присутни у образовању, пословању, комуникацији, превођењу, креирању садржаја и свакодневном решавању различитих задатака.

Један од најраспрострањенијих примера је ChatGPT, који се користи за писање, учење, програмирање, комуникацију и проналажење идеја. Његова употреба посебно је заступљена код људи који се баве пословима у којима су креативност и брзо обрађивање информација важан део свакодневног рада.

Могућности вештачке интелигенције нису ограничене само на текстуалну комуникацију. Развијени су и системи који омогућавају стварање визуелних садржаја на основу писаних упутстава.

Ипак, развој ове технологије није започео појавом савремених генеративних алата. Идеје које су поставиле темеље за развој вештачке интелигенције старе су више од седам деценија. Британски математичар Алан Туринг је 1950. године отворио једно од кључних питања о односу човека и машина – да ли машина може да мисли. Његов тест постао је један од најпознатијих концепата у историји развоја вештачке интелигенције.

Већ наредне године Марвин Мински и Дин Едмондс направили су прву вештачку неуронску мрежу, настојећи да технички модел заснују на принципима функционисања људског мозга.

Неколико година касније, 1956. године, конференција у Дартмуту означила је формални почетак области која ће добити назив вештачка интелигенција. Назив је предложио Џон Макарти, а термин је временом постао општеприхваћен.

Данас, међутим, питање више није само шта вештачка интелигенција може да уради, већ и на који начин човек треба да је користи. Њена употреба отвара бројна етичка питања која се односе на приватност, безбедност, ауторска права, тачност података и одговорност за садржај који настаје уз помоћ технологије.

Зато вештачку интелигенцију не треба посматрати као замену за знање, већ као алат који може да помогне човеку. Њена ефикасност не ослобађа корисника обавезе да провери добијене информације и самостално донесе коначни суд.

Текст је део пројекта „Медијска писменост за све генерације“ који је суфинансиран од стране Општине Лебане. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.