ВУЧЈЕ:571 ГОДИНА ПРОШЛА ОД ЧУВЕНЕ БИТКЕ ЗА СРПСКУ ДЕСПОТОВИНУ
Четврти „Народни сабор“ у Вучју у част последњег српског властелина
Николе Скобаљића
Последњег дана месеца септембра текуће године у лесковачкој вароши
Вучје одржан је четврти пут за редом традиционални Народни сабор у част последњег
великог српског властелина Николе Скобаљића.
По лепом јесењем времену овај јединствени сабор житеља лесковачког Поречја одржан
је у порти тамошње цркве Рођења Светог Јована Крститетља. Добродошлицу присутнима је
у име овог храма уз благослов пожелео парох Братислав Мијалковић.
Присутнима се бираним речима обратила у име организатора Туристичке организације града
Лесковца – ТОЛ-а, Дијана Ранђеловић директорка ТОЛ-а и Милан Попвић шеф градске службе за
опште послове уиме генералног спонзора града Лесковца.
Својим сликама на камену и дрвету амбијент овогодишњег сабора обогатио је Братислав Бата
Анђелковић академски сликар из Вучја.
Највеће интересовање посетилаца подстакле су витешке игре у којима су учесници истих у
одгоаварјућој опреми витезова српских из средине 15-ог века приказали радозналој углавном
малђој публици. Народна кола и песме из лесковачког Поречја прелепо су извели чланови Дечијег
ансамбла „Игре и песме Поречја“.
Млади, у то време веома одан српсом деспоту Ђурађу Бранковићу, српски властелин
Никола Скобаљић био је судећи по историјским списма последњи озбиљни бранилац српске
Деспотовине који је пре фаталног боја на Дубочици до ногу потукао Османлије, у пољу Бање
на прилазу ка Новом брду. Сазнавши за озбиљан пораз своје војске у реону Дубочице турски
султан Мехмед Други Освајач лично је кренуо на Николу Скобаљића почетком октобра 1454
године.
Никола Скобаљић у то време је имао свега 24 године, али иако млад у сарадњи са својим
стрицем нанео је у старту битке велике губитке турским хордама које су се попут кишних
облака ваљале из правца Бугарске ка његовом Зеленграду,утврењу на пропланику планине
касније назване Кукавица.
„Захваљујући“ издаји својих потчињених Скобаљић је на превару ухваћен и заједно са
својим стрицем жив набијен на колац…Тако језива сцена смрти била је чест мотив у
каснијем писању нашег Нобеловца Иве Андрића.
Легене које су након крваве погибије Скобаљића кружиле лесковачким пољем истичу да
су његове сестре и мајка одведене у Султанов харем у Цариград, где су и
скончале свој живот,а да се планина од тада зове Кукавица након велике кукањаве тада раје
у животу који је уследио након боја… Тамо се, легенда тврди, највише у Србији гнезди птица
Кукавица,а река се зове Вучјанка као и варошица Вучје услед наводно велике најезде вукова
током тешке зиме која је уследила одмах након последњег боја са Турцима на Дубочици.
Извор/Томислав Стевановић
