Светски дан ромског језика: Чување језика значи очување културе и идентитета

Светски дан ромског језика обележава се данас, 5. новембра, са циљем да се укаже на значај очувања, развоја и промоције језика који представља један од најважнијих стубова културног идентитета ромског народа. Овај датум подсећа на богату језичку и културну баштину Рома, али и на потребу да се обезбеди њено преношење на млађе генерације.

Датум је установљен на иницијативу ромског удружења „Кали Сара“ из Загреба, а први пут је обележен 2009. године. За 5. новембар изабран је дан када је 2008. године објављен први ромско-хрватски и хрватско-ромски речник аутора Вељка Кајтазија. Генерална конференција УНЕСКО-а званично је прогласила овај датум Светским даном ромског језика 2015. године, препознајући значај језичке разноликости и очувања културног наслеђа.

Ромски језик припада индоаријској групи индоевропских језика и води порекло из северне Индије. Током векова миграција и контаката са различитим народима развио се у језички систем са око 60 дијалеката. У Србији су најзаступљенији гурбетски, арлијски и тамарски говор.

Према попису становништва из 2022. године, у Србији живи 131.936 припадника ромске националне заједнице. Право на очување и неговање матерњег језика остварује се и кроз образовни систем, у којем је ученицима доступан изборни предмет „Ромски језик са елементима националне културе“.

Колико је овај вид образовања заступљен показују и подаци Министарства просвете, према којима овај предмет у актуелној школској 2026/2027. години похађа готово 3.000 ученика.

Очување ромског језика не подразумева само његово изучавање у школама, већ и свакодневну употребу у породицама, преношење традиције, неговање усменог стваралаштва, књижевности и културног наслеђа. Важну улогу у том процесу имају образовне установе, Национални савет ромске националне мањине, културне институције, медији и локалне заједнице.

Светски дан ромског језика прилика је да се подсетимо да језичка разноликост представља богатство сваког друштва и да очување матерњег језика значи и очување историје, традиције, колективног памћења и посебности једног народа. Његова будућност зависи од тога колико ће млади имати прилику да га уче, говоре и користе у свакодневном животу.