На помен Томислава Томе Здравковића, одмах зазвоне акорди туге, неке посебне врсте сете, љубави али и једне врсте животне филозофије. Оне, која се рађа у сиромаштву, расте кроз бол, а цвета у песми.
Тома Здравковић није био само глас патње., био је много више од тога. Мост између једног малог места и целог света. Захваљујући њему, Печењевце и Лесковац су престали да буду само географске тачке на карти Србије, постали су симболи једне културе, духа и судбине.
Тако је и дан-данас. Тома Здравковић је бренд ово краја.
Рођен је 20. новембра 1938. године у селу Печењевце код Лесковца. Детињство је провео у великом сиромаштву, у породици са четворо деце. Није имао школске услове, ни привилегије, али је имао оно што нико није могао да му одузме, глас и емоцију. Пут га је одвео ка кафанама, где је почео да пева за ситан новац, али и за душу. Још тада, у младости, постао је , и до краја живота, остао кафански боем. Много пре него што је та реч постала клише.
Каријера и живот водили су га на све стране, али своје родне Печењевце и Лесковац, носио је у срцу и у души, оној коју је кроз своје интерпретације несебично поклањао свима.
Иако је Лесковац био привредни и културни центар југа Србије, кроз Томине песме добио је нову димензију, град је добио душу. У кафанама Лесковца, Тома је испевао неке од најемотивнијих стихова народне музике. Песме попут „Дотак’о сам дно живота“, „За Љиљану“, „Песмо моја“ и „Прођох Лесковац“- мемоари су једног човека и једног краја.
Иако је његов живот био трагичан, ипак никада није био баналан. Тома је волео пуним срцем, музику, породицу, људе из свог окружења, али је и патио до краја. Болести, сиромаштво, рана смрт сестре, пропале љубави… све је то уградио у своје песме, и кроз њих учинио да његов бол постане колективно осећање народа. И у том болу, Печењевце и Лесковац нису били само позадина, били су његов корен, његово уточиште, и његова инспирација.
Тома је преминуо је 1991. у Београду, али и после много година од његове смрти, и даље је симболј југа Србије и синоним за праву, јужњачку, боемску душу. Његов родни крај га слави не само као великог певача, већ као човека који је показао да из једног малог села може потећи таленат који ће дирнути милионе.
„Прођох Лесковац, а сузе ми теку,
ту сам некад волео неку…
Прођох улицом младости своје,
све је исто, а њe нема више…“
(део песме Т. Здравковића „Прођох Лесковац“)
Пројекат „Свирајте ми тихо, тихо…“ реализује Портал Воз. Истоимени пројекат суфинансира Град Лесковац. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Фото-Printscreen Youtube – Seka Sabljić i Toma Zdravković-oproštajni nastup u „Dva jelena“
