Када се помене име Љубиша Стојановић Луис прва помисао је на човека са необичним уметичким именом, раскошног гласа, аутентичан са препознатљивим имиџом. Луис је био један од најкарактеристичнијих певача српске и југословенске музичке сцене. Пут од талентованог дечака из Лесковца до иконе поп-фолк и џез музике поплочан је страшћу, а остаће упамћен као иновативна, снажна уметничка личност.
Рођен 25. јуна 1952. године у Лесковцу. Љубиша Стојановић је од најранијег детињства показивао велики музички дар. Потицао је из скромне породице, али је музика у његовом дому увек имала посебно место. Са само девет година почео је да се бави музиком, а већ у тинејџерским данима наступао је на локалним манифестацијама, фасцинирајући публику својим гласом и харизмом. Основну школу је завршио у Неготину, а средњу музичку у Нишу. Факултет музичке уметности је похађао у Београду.
Уметничко име Луис узео је као омаж Луису Армстронгу, легендарном америчком џез музичару, чији је стил и емоцију дубоко поштовао. Кроз каријеру најчешће је био сврставан у поп-фолк, етно или забавну музику, али је овај Лесковчанин био извођач који је спајао наизглед неспојиво – народне мелодије са џез елементима, традиционалну музику са модерним аранжманима, Балкан са светом.
Први албум под именом „Не куни ме, не ружи ме, мајко“ из 1980. године достигао је дијамантски тираж.
Љубиша Стојановић био је другачији. Издвајао га је његов снажан, емоционално набијен и технички изузетан вокал. Његов глас био је истовремено рафиниран и пун снаге, што му је омогућавало да пева у различитим жанровима без губитка аутентичности, а његови наступи били су прави перформанси-са препознатљивим шеширом, елегантним оделима и својим господским ставом. Луис је зрачио сценом, градећи свој имиџ као уметника са стилом, али и са душом.
Његови хитови обележили су деценије и постали безвременски. Снимио је веики број албума, а међу најпознатијим песмама су : „Мој живот је моје благо“, „Све се осим туге дели“, „Слике у оку“ и многе друге.
Овај плодоносни уметник сарађивао је са многим познатим музичарима, укључујући и уметнике изван граница Србије, доказујући да његова музика нема границе. Посебно је волео да експериментише са звуком – не плашећи се да уведе нове инструменте, ритмове и технике у своје аранжмане.
Луисово срце је било велико. Одржао је велики број хуманитарних концерата о чему су писали бројни медији. Био је почасни становник Дома за децу и омладину „Станко Пауновић” Неготин. Деци је доносио гардеробу, школски прибор и музичке инструменте.
Новинари су писали и причали о томе како се, једног дана, препознатљиво лице јединствене браде и осмеха појавило у дворишту Дома, а из кола је изнео стотину нових патика. Луис се често, без најаве и повода, појављивао у Дому и због његових хуманих потеза, 2006. године, на јубиларном десетом хуманитарном концерту, добио је титулу почасног грађанина Неготина.
Деца из Дома, како би му се одужила за све што је чинио за њих, својевремено су му поклонила заједничку фотографију коју су улепшали цртежима и порукама, а 1999. године прогласили су га почасним станарем Дома.
Каријера Љубише Стојановића Луиса трагично је прекинута. Он је преминуо 31. јула 2011. године у саобраћајној несрећи у близини Фекетића. Имао је 59 година. Његова смрт дубоко је потресла музичку сцену и публику која га је волела. Сахрањен је у родном Лесковцу, граду који му је увек био инспирација и уточиште.
Музика Љубише Стојановића Луиса и даље живи. Његово име и даље се с поштовањем изговара у круговима правих музичких зналаца, а његове песме се изнова слушају, анализирају и обрађују.
Његов син, такође музичар, наставио је да негује породичну традицију, чиме доприноси очувању сећања на човека који је оставио дубок траг у срцима слушалаца широм бивше Југославије.
Пројекат „Свирајте ми тихо, тихо…“ реализује Портал Воз. Истоимени пројекат суфинансира Град Лесковац. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
